Kada neko neshto trazi, lako se moze dogoditi da mu oko vidi samo ono shto trazi, da nije u stanju bilo shta drugo da vidi, da primi u sebe, jer misli samo na ono za chim traga; imajuci svoj cilj, opsednut je tim ciljem. Traziti - to znachi imati cilj.
U drami "Chekajuci Godoa" cilj Beketovih junaka je da sachekaju njihovo jedino spasenje, Godoa. Pomalo podsecajuci na klovnove, stoje na brisanom prostoru, pored osushenog drveta, chekajuci Godoa, koga niko nije video, niti zna kako izgleda, niti je siguran da ga ima, ni da li ce doci. U delu je izostala prava radnja, nishta se nije dogodilo i nishta se ne deshava, jer se nishta nije ni deshavalo. Vladimir i Etragon, vreme koga imaju na pretek ispunjavaju medjusobnim razgovorom koji je monoton, prazan, bash ako shto je i njihovo bice, svest i prostor na kome se nalaze. U tom govorenju sve je bez pravog povoda, besmisleno, sve shto je recheno lichi na pokidane niti, na priche koje samo ispunjavaju vreme. Chitanje dela pokazuje ne samo da chovek, smeshten u prazan pustinjski prostor, pored suvog drveta, deluje sparusheno, nego da su i takvi i njegova misao, jezik pa i sam zivot. Ako je stablo simbol zivota, simbol stalne obnove i rasta chovechanstva na duhovnom planu, onda ono ovde gubi taj smisao. Naci se na ovakvom prostoru znachi znati samo za nezavisnost, samocu i ochaj. Otuda i napor da se bilo shta uchini ostaje uzaludan. Chekanje da se moze desiti neshto bolje i drugachije je jedina nada choveka prepushtenom samom sebi. Zato i Estragon kaze da onaj ko izdrzi ono shto ono shto je najlepshe, izdrzace i ono shto je lakshe. Dolazak Godoa bila bi prekretnica u njihovim zivotima, treba da donese neshto lepo u njihovim zivotima treba da donese bolje i srecnije sutra.
Beketovi junaci izgubili su svoj identitet, obezlichili su sebe gubitkom pamcenja. Uzalud pokushavaju da se sete odkada su na tom mestu gde chekaju i koji je uopshte dan. Proshlost je za njih mrtva, neznaju odkud su pristigli i gde treba da krenu. Njihovo chekanje mozemo shvatiti kao sudbinsku vezanost za to mesto, a njihovu dugu dosadu prekidaju Poco i Liki. Veza izmedju njih dvojice, odnos sluge i gazde, ma koliko bila neprijatna i neprirodna, neraskidiva je. To je dokaz klasne podeljenosti sveta gde sve postaje neizvesno i nesigurno.
"Chovek ostaje ono shto je.- Uzaludno je koprcati se.- Osnova se ne menja." Tako Estragon ostaje podredjen u odnosu na intelektualno jacheg Vladimira, iako pokushvajuci da se osamostali, odvraca ga nada da ce dolazak Godoa neshto promeniti. Jedina vidljiva promena u drami je olistalo drvo - nova ironija zivota.
Vladimir i Estragon ochekuju neko boje sutra, a tajna je u sadashnjosti. Ako obratimo paznju na sadashnjost bice bolje i ono shta ce se kasnije dogoditi, jer svaki dan nosi u sebi vechnost.