U danashnjoj srpskoj knjizevnosti im pesnika originalnijih i mislenijih, onih koji vishe kazu nashem duhu, ima ih zivopisnijih, melodichnijih i veshtijih, koji lepshe zabavljaju nashe ochi i nash sluh, ali nema pesnika neposrednijih i iskrenijih osecanja koji vishe govore nashem srcu i onom shto je najintimnije u nashoj dushi od Shantica.
Shantic je pocheo imitacijama Zmaja, a zatim je pao pod jak uticaj V. Ilica. Dugo se nije mogao otresti od tudjih uticaja i izraziti se i razviti u originalnog pesnika. On ima dve omiljene teme, intimna osecanja melanholije mladosti koja prolazi i zarke ljubavi prema narodu. Iskren i prirodan on u stihove stavlja otkucaje svoga srca i peva ne kao pesnichki zanatlija no kao chovek koji je ta osecanja sam preziveo, kazuje misli o zivotu do kojih je sam doshao. On voli svoju zemlju i svoj narod dubokom urodjenom ljubavlju kojom se voli porodica.
U chasu kada je rodoljubivo osecanje bilo gotovo prognano iz novije srpske poezije, on ga je ponovo vratio i ispevao nekoliko srdachnih patriotskih pesama. U nizu patriotskih pesama Shantic je ozivljavao likove iz nashe herojske proshlosti sa zeljom da podrzi i ojacha rodoljubiva osecanja svojih savremenika. "Rodoljubivog" Shantica je duboko vredjala rugoba zivota pod tudjinom i zato je veliki broj njegovih pesama ispevan kao protest i revolt na tudjinsko nasilje i eksploataciju:
"Teshko nama! Evo, tudjin se veseli,
I sva blaga nama otima i hara..."
(Na ubogom polju)
Ali, pored ove nepravde koju je njegovom narodu nanosio tudjin njega su josh vishe vredjali slabost i malodushnost onih savremenika zbog kojih je, u revoltu, svoje doba nazvao "obeshchashcenim i kukavnim". Zato je tada s gorchinom pevao kako "orlova nema da slobodu jave" ("Na svetim grobovima"). U pesmi "O zemljo moja" Shantic peva o domovini koja ssvojim sinovima upucuje prekorne rechi:
"Ja mretve uzdasima budim,
Jer nemam zivih da umru za me."
Pored rodoljubivih, u Shanticevom raznovrsnom stvaralashtvu znachajno mesto zauzimaju i ljubavne i elegichne pesme.
U elegichnoj poeziji on je opevao skrivene unutrashnje krize, mladalachke nemire i tragichnu usamljenost svog lichnog zivota. Svaka njegova elegichna pesme inspirisana je stvarnim dozivljajem bilo iz lichnog ili porodichnog zivota. Elegija "Pretpraznichko veche" je sinteza njegove poezije u kojoj je opevan bol za izgubljeniom porodicom i osecanje lichne nesrece, i tuga za mladoshcu koja je nepovratno proshla. Pesma je ispevana u dvema zivim kontrasnim slikama od kojih jednu chini tragichan sumor pesnikove zivotne usamljenosti a drugu - evokacija srecnih pretpraznichnih dana i detinjstva u atmosferi patrijarhalne porodichne idile. Slike ozivljenog detinjstva i nekadashnje porodichne srece nadahnute su bolom, potresnom emocijom, neposredno poteklom iz pesnikovog nesrecnom i usamljenog srca. Suochen sa saznanjem da je sve zauvek proteklo i da je u zivotu astao sam, pesnik na granici ochaja sagledava smisao zivota u svojim pesmama koje ga ponovo vracaju miru, veri i jednoj novoj ljubavi. Neposrednoshcu dozivljenog osecanja, jednostavnoshcu izraza i bolnom poezijom svojih slika i opsia Shanticevo "Pretpraznichko veche" spada u rod najlepshih elegichnih pesama celokupne jugoslovenske knjizevnosti.
U svojoj ljubavnoj poeziji Shantic nije pevao o velikim strastima i neugasivom plamenu chula. On je izrazavao ono shto oseca prosechan chovek. Najcheshci motiv u njegovim pesmama bio je poziv na ljubavni sastanak, koji je bio njegova osobito draga inspiracija. Jedna od njegovih najlepshih ljubavnih pesama je pesma "Pahulje" sa motivom ljubavnog nemira i cheznje za za lepotom i radostima zivota. Posebnu lepotu ovoj pesmi daje realistichka slika zamskog dana u Mostaru. Na ulici je sve veselo, svetlo i belo; devojke sachekuju i grudvaju momke, a ona, sama, sva pokrivena pahuljama snega, prolazi nechujno sokakom i ostavlja u snegu beli trag, a u pesnikovoj dushi cheznjive stihove:
"I ti nekud prodje, u mahalu, sama,
Pokrila te zima chistim pahuljama,
Po tebi trepte [?] ko sjajni leptiri..."
Shantic je bio religiozan chovek, i ta njegova religioznost uochava se vec na prvi pogled u njegovoj frazeologiji. "Bog, gospod, Hristos, golgota, bog slobode, bog ljubavi, kandilo, ikona, oltar" i druge slichne rechi i izrazi veoma su chesti kod njega, mada ih je nekada upotrebljavao i u njihovom metaforichnom znahcenju. U pesmi "Veche na shkolju" koja spada medju najlepshe Shanticeve pesme Boga uopshte nema, on je tu fikcija, drveni kip i varljiva nada siromashnog seljachkog puka. U reljefnoj slici ljutog primorskog krsha koji tone u mrak siromashni puk se s rezignacijom obraca raspetom Bogu, dok iz daljine dopiru vechernja crkvena zvona. Ali njihova tuga i njihova vera ostaju uzaludne. Ovakva slika nije samo izraz pesnikove sumnje i kolebanja. Ona je uz to i jedno neverovanje, jedno poricanje, koje se gotovo sasvim izjednachuje sa osudom vere i sila koje choveka drze u pokornosti i obmanjuju ga religioznim iluzijama.
Iako u pogleu forme nije predstavljala nikakvu prekretnicu i novinu, Shanticeva poezija je dalje razvila i oplemenila nashu tradicionalnu pesnichku rech.