U ovom surovim zivotu, ljudi su uvek tragali za nekim boljim i nedostiznim ciljevima. Zivot je kao putnik kroz vreme koga u stopu prati senka sudbine. Ljudi se ponekada zapitaju chemu da zive ili koga da krive za svoju zlu srecu, ali odgovor nikad nece dobiti, niti ce ikad moci da naruche zivot kakav zele, niti da odluchuju o svojoj sudbini.

U "Seobama" Milosh Crnjanski je preko istorijsko - migracionih motiva i lutanja podunavskog bataljona dao sliku jednog naroda u potrazi za obecaom zemljom, jer je i sam Crnjanski potomak tog naroda koji se sklonio od Turaka u dunavske mochvare, ali ni tu ne nalazi svoj ideal, jer sluzi i gine za druge.

Ceo roman predstavlja vapaj i cheznju za srecom. Svi likovi u romanu tragali su za boljim zivotom, trazili su svoju zvezdu, jurili ka nekim svojim idealima ili ka ostvarenju zivotnih ciljeva, ali sve je to bilo tako daleko. Zrak srece koji bi ih obasjao, vrlo kratko bi trajao, a zvezda bi se ugasila.

Seobe naroda, nemashtina i tezak zivo otudjili su likove jedne od drugih. Kroz ceo roman provlachi se nostalgija za srecom i svi likovi slepo tragaju za tim boljim zivotom, kao da su svi ziveli za jedan trenutak tog zivota po volji i po zelji, prihvatajuci svaki izazov koji im se pruzi pa i po cenu svog tragichnog zavrshtka. Da li je Dafina patila shto joj je muz otishao pokushavajuci svim silama da spasi svoju porodicu, da bi na kraju, kada je nashla neznost i ljubav svoga devera, morala da se razboli i umre? Da je Vuk bio tu  prichala bi mu svoje patnje. Ovako je svoju tajnu odnela zauvek sa sobom.

Odlazak u rat podunavskog puka zavijao je u tugu i nesrecu ostavljene porodice. Odlazili su tamo, nisu znali za koga ratuju niti zbog chega. Ni njihova imena nisu znali, uvek su bili ponizavani, dobijali su sve najgore, a za uzvrat nisu trazuli nishta. I sam Vuk Isakovic se otudjio od porodice u nadi da ce dobiti veci chin u vojsci i da ce stici u obecanu zemlju - Rusiju. Na kraju je shvatio da je otishao da ratuje za tudj rachun. Secao se dana brachnog zivota i shvatio da u ratu nije postigao nishta, kao i ostali. Samo njihove dushe znaju koliko su ptopatili u nadi da ce ziveti bolje. Nije bilo teshko da danima hodaju po kishi, snegu, nevremenu. Sve bi uradili po cenu jednog - boljeg zivota. Zeleli su da to postignu, ali se njihove muke i patnje nisu isplatile. Negde daleko grejala ih je ljubav prema otadzbini, prema svojim porodicama, prema deci. Sanjarili bi i tako odlazili daleko - u beskrajni plavi krug. Trazili su svoju zvezdu. Nisu je nashli. Zvezda se ugasila. Ostalo im je samo to da zive kako su dotad ziveli, da hodaju po mochvarnom tlu i da osecaju tezinu tog surovog i tamnog zivota. A negde daleko, opet kao da se iz pepela, ponovo zarila neka zvezda. Ista ili nova? Rusija ili neka druga "obecana zemlja"? Vazno je da ostaje krug i u njemu uvek mesto za zvezdu.