Minuli vekovi uvek za sobom nose neku oromnu i znachajnu vrednost proshlih i zaboravljenih dana, neki obelezeni trag secanja i senke koje nikad ne umiru. Vracajuci se i potkradaju u nashe zivote, secaju na neshto shto nikad ne odlazi. I pokushavaju da nas vrate bar pet vekova unazad, u vreme kada sve nije bilo tako prolazno kao sada. Roman "Na Drini cuprija" je hronika chetiti veka ukorenjena u istoriji izrasla kroz priche i legende iz kojih se opet grana u mnoshtvo individualnih povesti. Andricevo majstorstvo ogleda se u pretvaranju razlichite gradje u chvrste pripovedne celine i u utkivanje chitave istorije jednog naroda u delo kao shto je "Na Drini cuprija". Pisca mnogo vishe od velike istorijske pozornice privlachi ono shto ne ide u udzbenike istorije, ono shto se deshava iza kulisa, tiha "mala" istorija koja zivi u sudbinama nepoznatih pojedinaca. - A sudbina chovekova, kako je i sam autor rekao, uvek je bila i bice predmet priche i prichanja.

Nema lika u romanu chiji zivot nije na neki nachin vezan za most. Most je ostavio treg u mentalitetu i psihi Vishegradjana. Mnoge ljudske lichnosti u ovom romanu pokazuju nagonske, voljne i emocionalne karakteristike - je chovek ne moze uvek da vlada sobom, jer u njemu postoji podsvest koja ga nagoni da njegovi postupci budu usmereni protiv njega samog.

Mula Ibrahim predstavlja choveka koji je uvek preokupiran mishlju i brigom da drugima pomogne nikad ne misleci na sebe. Likovi koje neki snazniji zivotni udarac dovede do trauma dobijaju izvor stalnog bola. Tako je Mehmed-Pasha Sokolovic na mestu gde se rastao sa zavichajem, tek u poznijim godinama odluchio da podigne lepu i korisnu gradjevinu , a ujedno u romanu stvara istoriju.

I sujeta se javlja kao snaga u choveku. Student Janko Stikovic nije zavidljiv, ne primecuje tudju srecu ni nesrecu, i ne zaustavlja se ni pred chime, ne zato shto je hrabar, vec shto u njemu, pored njegove sujete ne postoje obziri, ni rod, ni drug. Njegova sujeta, podsticana nezdravom potrebom da stalno dokazuje i potvrdjuje svoju vaznost i velichinu, predstavlja skrivena osecanja naduvenosti i plashljivosti. Zajednichki koren za ta osecanja predstavlja strah od nevazenja.

Andric uochava da je jedini pokretach ljudskog delovanja strah - dubok i istinski strah. Otuda su ljudis zli, surovi, podli, pa chak i dobri.

Jedini lik koji se provlachi kroz ceo roman je Alihodza koji svojom sudbinom ilustruje nestanak orijentalne kulture iz Bosne. On odmah uochava hrishcansku nadmoc u Bosni pa se u njemu budi pesimizam. Zamishljen je kao chovek sa velikim iskustvom, mudroshcu, ali i kao chovek dobre dushe. U njegovoj podvesti se javlja misao o samounishtenju, ali ona ne stize do dela njegove lichnosti. Andric je govorio svoje misli o neminovnosti nestanka osmanlijske moci na ovim prostorima kroz lik Alihodze.On govori o Bogu, o Bozijoj ljubavi kao shto je o tome razmishljao sam pisac. On o Bozijoj ljubavi ne govori kroz versko, vec kroz moralno znachenje. On smatra da ljudi podizu trajne gradjevine da bi zemlja bila lepsha i da bi chovek u njoj lakshe ziveo.

Ljubav je chest motiv Andriceve proze. Ljubav vrlo chesto dovodi choveka u sukob sa sredinom i vodi ga u nesrecu. To nalazimo u prikazu zle sudbine nesrecnog austrijskog vojnika Feduna. Kada su se bolno razvejale sve ljubavne cheznje, a razumne snage bica hladno i strogo procenile dubinu sukoba sa strogim propisima vojnichke discipline Fedun je sam sebi oduzeo zivot.

Sa mnoshtvom protivrechnih sila u sebi koje deluju najcheshce iz dubine podsvesti, chovek u zivotu chesto bira reshenja, odluchuje se za postupke koji ga vode sopstvenoj nesreci, chak i smrti. Mrznja, strah, zavist, sujeta su se skrili u chovekovom bicu i podstichu ga na zlo i nesrecu.Potreba stvaranjem i lepotom moze choveka da uzdigne do one moralne savrshenosti koja ce ga osloboditi sila zla. Stvaranje bez tajnih misli i skrivenih zlih namera, umetnichke tvorevine chovekovih ruku i duha mogu da premoste sve tragichne razlike medju ljudima i sve protivrechnosti u choveku.