Stankovic je pesnik i pripovedach novog, zivopisnog, zanimljivog i egzotichnog sveta, svog rodnog mesta, Vranja u kome je proveo detinjstvo, i iz kojeg je poneo najjache i neizgladive [?] uspomene. On opevava staro Vranje, patrijarhalne ljude, njihove uske pojmove ali srdachan zivot. On opisuje ono shto je video i osetio, vrlo chesto ljude koji su zaista postojali i dogadjaje koji su se zaista desili, nalazeci u jednoj poluistochnjachkoj palanci ceo "ocharani vrt" ljubavi, prelivajuci to sve velikom poezijom svog srca, dokazujuci ne rechju no delom da za pravoga pesnika nema banalnosti u zivotu. Stankovic se ne zadovoljava da slika spoljni svet, vec u svoje delo i u svoje lichnosti unosi lichno sebe, jedno jako nostalgichno osecanje zivota, plahovitu strast i bolnu cheznju. U svim pripovetkama, gde se bije borba izmedju Istoka i Zapada, izmedju lichnosti i celine, strasti i morala, sna i jave, poezije i proze zivota, u svim tim predmetima kojima je on  umeo dati velichine poezije, Stankovic je uvek bio prisutan, sa svom svojom shirokom dushom. Medju svim srpskim pripovedachima, niko nije bio subjektivniji i poetichniji i noko nije bio veci impresionista od Stankovica.

Roman "Nechista krv" je jedan od najboljih i najpotpunijih romana u srpskoj knjizevnosti. Problem, fiziol... [?] degeneracija jedne stare bogate porodice, posluzio je kao predmet romana, ali roman ne vredi tim problemom, koji nije dovoljno razvijen, vec obiljem zivota, bogatstvom tipova, narochito velikom poezijom kojom Stankovic zaliva sve shto uzme da radi.

Isti uspeh Stankovic je imao i u drami "Koshtana". To je velika ljubavna pesma cheznje, strasti i tuge, puna nostalgichne poezije, sa nechim opojnim i zanosnim shto se hvata oko srca i dushe. Ova drama je svojim visokim knjizevnim osobinama, parksizmom [?] ljubavne strasti, prirodnim rechima i snaznim akcentom, jedna od najpoetichnijih stvari u srpskoj knjizevnosti.

U svim svojim delima, Stankovic istiche motive ljubavi, strasti, bola, stradanja i fatalnosti. Celo njegovo delo je, kao shto je Duchic rekao "jedna velika ljubavna groznica". Samo, posle te ljubavi ostaje gorak talog melanholije, tuga nad prolaznoshcu svega i nad nemilostivom prozom zivota, onaj prirodan "zal za mladosti" koji je Stankovic silnije i lepshe opevao od bilo kog drugog pesnika.