Vranje... Ono staro "tursko", Borino Vranje.Mirishljave bashte, raspevana ciganska mala, razigrana mesechina, uzavrela noc, krv, mladost. Koshtana, Mitke, Stojan, Hadzi-Toma... I bol. Onaj teshki, slatki, karasevdolijski. Onaj shto kao vino pije snagu i greje dushu, od kojeg se zivi i zbog kojeg se lagano, a shto duze traje, umire.

Da li je samo Mitke bolovao "od samog sebe" ili je to neprebolna rana svih neostvarenih snova, nenahranjenih cheznji, zapretenih ljubavi, usahle snage? On je samo umeo i imao snage da taj bol izabere za svoj zivotni put, da u njemu pati i uziva, bash kao i u onom "shirokom, pravom, carskom" drumu svoje mladosti. On se nije mirio sa nemim trpljenjem, sa zivotom koji mu je dodelio nevoljenu zenu i dom bez srece. Podgrevao je i poslednje varnice nekadashnje vatre mladosti u Koshtaninoj pesmi i igri. A kada i njena sudbina krece tokom svih onih chije uzavrele strasti i chula ugasi mrachna noc, kada od vatre ostane pepeo Mitke ce prihvatiti da je samo obichan chovek, onaj, "koji je samo za bol i za muku zdaden". I Koshtani ce savetovati da svoju suzu zadrzi negde u dushi, u srcu. Ona, mlada, lepa, vatrena, ona koja je pevala svakim damarom i pesmom i dushu i razum opijala, ona kojoj su vrata hadzijskog doma bila otvorena, sluzice Asana, ciganina, njemu ce decu izroditi. Imesto daira i pesme cheka je testo, blato, pepeo... Cheka je muka, trpljenje, cheka je secanje na Stojana, hadzijskog sina, koji joj je nudio onaj Mitketov "carski drum". I taj drum ce kao ziva rana boleti na svakom koraku njene banjske kaljuge. Bolece je vishe ono shto joj nije sudheno od onog shto joj je dosusjeno.

A Stojan ce, bez Koshtane na svome konju, kasati prema daljinama u kojima se trazi zaborav. I bash kao i njegov otac, hadzi-Toma, nikada ga i nigde nece naci. I dokle god bude bezao, a bezace do kraja zivota, pratice ga bol neostvarene ljubavi, neostvarenog zivota

"A daire i tapani se chuju, negde daleko,u mladosti..." U tom zvuku ostali su  snovi, ostala je sreca mnogih Koshtana, Mitketa, Stojana...