U magli realnog kroz tunel vremena, brzinom svetlosti, gubi se lik nashe duhovnosti, ostajemo transformisani u voshtane figure, koje stoje u muzeju antikviteta, i predstavljavu jedini trag na proteklu eru chovechnosti. Ja ne govorim o pojmu savrshenstva, jer svestan(na) sam njegove nedostiznosti, ali govorim o manjem stepenu ljudske iskvarenosti, o pojedincimakoji su znali nachela morala, da cene sebe i kontrolishu svoju impulsivnost, o ljudima koji su razumeli pojam chovechnosti.

Pishem, a u daljini chujem zvono, zvono crkve. Ona diraju sva moja chula, a moje misli putuju vremeplovom i neku svetliju eru chovechanstva, u eru ljudi vrele ratnichke krvi, koji dishu hrabroshcu, gore patriotizmom, a hrle ka slobodi. Chitavu jednu istorijsku epohu, jedan porod sa svim njegovim obichajima, verovanjima i sklonostima Njegosh objedinjuje u jednu kompaktnu celinu identifikujuci jednu naciju, u jedinstvenom delu "Gorski vijenac". Po bogatstvu misli i njihovoj dubini, po tachnosti sudova i ocena "Gorski vijenac" predstavlja chitavu filozofsku enciklopediju. Njegosh je rechima svojih junaka - jasno ocrtao vlastiti lik. Njegove misli o slobodi, chasti i junashtvu, uvek su davale moralnu snagu svima koji su se borili za humanost, pravdu i slobodu. I dok analiziram ovo veliko Njegoshevo delo, ne mogu a da se ne osvrnem na sadashnjost, gledajuci u proshlost koja sigurno zrachi kao olichenje hrabrosti u borbi za slobodu. Borba, kao vrhovni zakon zivota, ali ona protiv zla, tiranije i nepravde. To je odlika svih Crnogoraca - spremnost za borbu do poslednjeg. A danas kao da nam fali ljudska sigurnost, rastrojeni smo suprotnostima, smeshni u svojim zanosima, i stalno suocheni sa svojom bespomocnoshcu. A proshlost nam govori da ne smemo da pokleknemo pred perprekom, da moramo da se borimo protiv svoje "neobuzdane sile" - ma koliko ona bila teshka, moramo izdrzati. Jer biti junak to je najveca vrednost choveka - "car zla svakojega" i to obezbedjuje slavu medju potomcima. Sa koliko hrabrosti se vladika Danilo odluchuje na istragu "jednokrvne brace", a ipak on to ne chini kao hrishcanin koji mrzi muslimane, vec kao ponosni predstavnik junachkog i rodoljubivog naroda. Gde su se izgubile te vrednosti?!A vrhunac svega je sloboda, koja se postize ali ipak nije potpuna - jer je skupo placena. Jer zivot je nepredvidiv, pun iskushenja, izazova, a ponekad nam se uchini da je sreca toliko blizu, samo korak pa da je dosegnemo - ali ona se ipak iskobelja i ode. Da li je to neko pravilo zivota, ili priroda tako nalaze? A mozda smo mi kao porod darovani, ili pak osudjeni da "chashu meda josht niko ne popije, a da je chashom zuchi ne zagrchi" Zar posle toliko napora, borbe, zelje, izazova koji se nalazi na putu do nekog sopstvenog cilja sreca ipak nije potpuna.

A shta nam sada preostaje? Da li je to legenda, mit ili iluzija o istini koju je stvorilo jedno vreme daleko od nas i onoga shto nas sada okruzuje, ostajuci vechno, vanvremensko i bezprostorno. Jer jednom je neko rekao "Najveca tajna zivota je spoznaja smrti, jer bez toga ne tezimo da svoj trag ostavim na zemlji".