Da li su rechi bezlichne kutije u koje smeshtamo svoje misli radi najbanalnije komunikacije ili neshto vishe? Kada stanemo, uvidecemo da su rechi prizme koje sakupljaju i reflektuju celokupno ljudsko iskustvo. Ali one one su imnogo vishe od toga - slika tamnog, slozenog, vechno istog, a opet drugachijeg chovekovog unutrashnjeg sveta. Kao i sve druge i umetnost rechi pokushava da nadje odgovore o smislu postojanja.

[uvod je isti kao u sastavu Impresije koje je na mene ostavilo jedno umetničko delo [Bezdno od Svetlane Velmar-Janković]

Njegosh je, kao shto vidimo u "Gorskom vijencu", izvrsno baratao rechima. Njegove veshto skovane, arhaichne rime dobijaju poslovichni, pa chak i mitski karakter. Ali kako je Njegosh doshao do ove iskonske filozofske konstatacije? Da li je ovom izrazito inteligentnom brdjanskom vladici ova misao sluzila da bi u raspravi sa svojim dvorjanima prekratio dosadne dane svoje vlade?Ili je u ova dva stiha isprichao prichu o svojim velikim precima koji su ideal chojstva i junashtva chuvali u smutnim vremenima najezde nevernika? On je prelistavajuci stranice istorije uvideo koliko krvava moze biti bilo koja borba, a narochito sveta borba za slobodu. Uvideo koliku cenu treba chovek treba da plati da bi se nasladio bozanskim plodovima slobode i zadovoljstva. Crnogorskom narodu je to bilo posebno teshko, oni su bili jedna mala iskra slobodnog slobodnog slovenskog duha u crnom mraku nevernichkih tirana. U jednom delu "Gorskog vijenca" iguman Stefan u isto vreme peva hvalospev i upucuje rechi prekora i upozorenja pravovernim borcima. Veshtinom Njegoshevih rechi, iguman u isto vreme izrazava zaljenje i gadjenje na chinjenicu da su medju nevernicima i nekadashnja braca Crnogorci koji su zlom silom otrgnuti od pravoslavnog stada. Sada su oni turski poslushnici nedostojni hodanja po krshu brdjanskom. Pored odlaska na megdan jachoj, turskoj vojsci, ovo je josh jedna chasha zuchi koju su morali popiti. Junachki Crnogorci ce u ovom ratu morati da se bore i sa svojom slovenskom bracom, morace da istrebe i proteraju deo svog naroda, svoje krvi. Nije chudno to shto je vladika Danilo toliko oklevao da zapochne istragu poturica. On koji "vishe vidi no onaj pod brdom" pitao se da li ce ta chasha meda biti slatka posle ovog greha koji ce morati da uchini. Da li je dobro postignuto zlom istinsko dobro ili josh vece zlo?

Vladika Danilo, iguman Stefan, Vuk Mandushic, Vuk Micunovic, i drugi ostaju istorijska opomena na strashnu cenu koja se mora platiti da bi se ostvarila teznja bilo koje vrste. A rechi kojima je iskazana ova opomena ipak nisu samo bezlichne kutije. One su neshto vishe, one predstavljaju izlazak choveka iz pomrachenog zverinjeg uma i priblizavaju ga svetlosti bogova.