„Tragika lepote je u tome sto ne moze da ne postoji, a ne moze da traje i da se drzi,“ zabelezi Ivo Andric i kao da je toga casa mislio bas na Branka Radicevica.A on blazeno gleda sa Strazilova, zvonika karlovackih crkava i zahvaljuje im na dvadesetdevetoletnom putu od rodnog Slavonskog Broda do, dusom nadahnutih Karlovaca, smrcu obojenog Beca i nazad do velikog stanista.Tu, na fruskogorskom brezuljku, su se vezali Branko i Karlovci za vecnost, neraskidivim nitima.

                     Zvukovi romantizma su vec opcinili Evropu.Brankova istancana dusa ih je cula i nije im odolela.Branko ju je poslusao i njegova ruka se latila pera.Nije ga ispustala do poslednjeg daha i kada  „glava klonu, lice potavnilo, bolovanje oko mi popilo..“A izmedju ta dva kosmicka trena-lepota, doduse merena razlicitim duzinama, ali beskrajna, apsolutna, nedokuciva.Zlatna nit lepote protkana je kako u vrcavim, radosnim stihovima prepunim zivota, tako i u elegicnim, sumornim nagovestajima odlaska u tamu beskraja i ponore bezdna. „Djackim rastankom“ tece Dunav, njegovi talasi  su talasi ljubavi, lepote, zanosa.I Ona je negde tu, neartikulisana, nedodirljiva ali voljena.Ona je sustina postojana i veza izmedju postojeceg i istorijskog.Vreme ne postoji, proslost, sadasnjost, buducnost su nepostojece dimenzije, potire ih jedna rec-Pesma.Ona spaja vremena i dimenzionise vanvremenske prostore.Branko je spoznao tu dimenziju.Svaki njegov stih, rodoljubiv, ljubavlju protkan, ili sumornom, smrtnom najavom, elegicno obojen, determinisan je ovom dimenzijom.Kao ostri karlovacki zvonici streme visinama, beskraju.Bilo da je to usklik radosti kroz „Oj Karlovci, mesto moje drago,“ ili slutnja izrazena u „lisje zuti vece po drvecu,“ do oprastanja od zivota kroz stih „zbogom grozdje, necu te ja brati,“ zajednicko im je mesto nastanka, Brankova romanticarska, besvremenska dusa.

                        Mozda je on video dalje, iza ovovremenske granice?Mozda je zato brzo i otisao?! Tajnu krije strazilovska piramida, sazidana od kamena iz svih krajeva Srbije, sa urezanim  stihovima: „Mlogo hteo, mlogo zapoceo, cas umrli njega je pomeo.“

                         I reklo bi se, tu je kraj?! A nije li, mozda, razlog Brankovog ranog odlaska, zurba ka nekom novom susretu u beskraju?! Mozda!