Pishuci pravila za manastire u kojima je i sam godinama ziveo, Sv. Sava je u njih unosio i vlastita iskustva i dozivljaje. U "Hilandarskom tipiku" on ukratko iznosi podatke iz zivota osnivacha manastira Simeona Nemanje.  To je jezgro Nemanjine biografije iz kojeg ce se u uvodnim glavama "Studenichkog tipika" razviti prvo originalno delo srpske knjizevnosti - "Zivot gospodina Simeona".

[U ovom odlomku] opisani su zadnji dani i sama smrt Sv. Simeona. On se ovde pojaljuje kao obichan chovek - slab, nemocan, na samrti, koji upucije rechi utehe svom sinu i okupljenim monasima.

Sama scena umiranja  data je snazno i potresno. Smrt je opisana kao vrhunac zivota koji je od pochetka okrenut Bogu. Dramatika ove scene proizilazi iz skromnosti nekadashnjeg vladara u predsmrtnim trenutcima i bozanskom porukom u trenutku smrti. Oko njega su okupljeni monasi, medju kojima je kao svedok i sam Sv. Sava. On ustreptalo prati shta se dogadja. Prizor deluje toplo i neposredno. Oseca se uzvishenost trenutka smrti, ali postoji i bol dva bica, oca i sina, koja su vezana jakim ljudskim vezama.

Jednostavnost kazivanja pleni iznad svega. Ono kao da u ovoj sceni kulminira, kao uostalom i sve druge umetnichke odlike ovoga dela. Upotrebom gradacije, Sava pishe o tome kako se njegov otac odvaja od carstva zemaljskog i prikljuchuje carstvu nebeskom. Ovde se prekidaju stare veze, a uspostavljaju nove. Trenutak kada Sv. Simeon prestaje da se svom sinu obraca rechima i kad nastavlja da govori stihove iz psalma upucene nekom drugom, obelezava njegovo konachno odvajanje od sveta. Sve ostalo napisano [u ovom odlomku] bilo je u stvari priprema za taj trenutak.

Ovo delo je prilichno razlichito od ostalih zitija toga vremena. Ono je napisano mnogo realistichnije i jednostavnije od ostalih dela u kojima su lichnosti gubili ljudske crte , zato shot su ih autori u opisima preterano priblizavali hrishcanskim idealima toga vremena. To, kao i mnoge druge osobine ovo delo izdvajaju u nashoj srednjovekovnoj knjizevnosti.