Radnja tragedije "Romeo i Julija" odvija se ceoma brzo i zivo. Traje svega nedelju dana, odigrava se pretezno u Veroni sem scene Romeovog izgnanstva. Neke scene dogadjaju se na ulici, druge u salonima, trece u brachnim sobama, chetvrte u manastiru, a pete na groblju, u grobnicama. Ovako organizovanom radnjom Shakespere je u velikoj meri odstupio od klasichnog teorijskog pravila u dramskom delu, ali je zato dobio delo sa izuzetno dinamichnom radnjom.

U prologu koji kazuje hor nagovehstava se predmet dela, govori se o mrznji dveju veronskih porodica i posledicama te mrznje:
"Nesrecne utrobe tih neprijatelja
rodishe kobno zaljubljenih dvoje..."
Slutnja smrti lebdi na usnama Romea i Julije i starog sveshtenika Lavrentija, koji u drami ima ulogu rezonera.Razvijajuci radnju kroz pet etapa dramske kompozicije, Shakespere je ostvario izvanrednu harmoniju i kompaktnost medju tematskim celinama. Tok radnje i sklad kompozicije tragedije Romeo i Julija podseca, po oceni mnogih prouchavalaca Shakespereove umetnosti, na savrsheno izvedenu simetrichnu figuru.

Svet koji je Shakespere prikazao u tragediji "Romeo i Julija" je svet nove epohe, epohe humanizma i renesanse. Ishchezla je srednjovekovna religiozna hrishcanska mistika i chovekova okrenutost nebu, kao i upicenost na moralne obrasce iz hrishcanske literature. Po nachinu mishljenja likova ove tragedije vidi se da njeihovi moralni obrasci i uzori nisu u isposnicama i podviznicama hrishcanske literature, vec u junacima antichke knjizevnosti.

Shakespereovi junaci izrazavaju novi duh nachinom zivota, uzivanjima u njegovim radostima, oblachenjem, nachninom zabavljanja, igrom, muzikom, gozbama pa chak i epikurejskim odnosom prema nasladama. Polazeci od ovakvih opshtih karakteristika Shakespere je izgradio u okviru tri kolektivna lika desetak markantnih individualista. Aristokratski svet u ovoj tragediji chini jednu klasu, ali Shakespere ga je u prilichnoj meri izdiferencirao tako shto je neke osobine mladih jache naglasio, zbog chega se svet mlade veronske aristokratije razlikuje od starijih. Dakle u okviru klase aristokrata mogu se izdvojiti dva kolektivna lika.

Iz kruga mladih plemica u tragediji "Romeo i Julija" Tibalt je olichenje mrznje. Njegovi postupci su, u toku chitave dramske radnje, rukovodjeni mrznjom. Slichan Tibaltu je i Benvolio. Njega je razumni Merkucije ovako okarakterisao: "Pa ti bi se posvadjao sa chovekom zato shto ima dlaku vishe ili manje u bradi nego ti..."

Ima jedno mesto u tragediji koje bi moglo da posluzi kao osnova za utvrdjivanje Shakespereovog mishljenja o problemu koji je predmet njegovog dela. To je pochetak sheste scene u drugom chinu a odigrava se u celiji monaha Lavrentija. Ovde je Romeo kome je monah saopshtio da ce ga tajno venchati sa Julijom u odushevljenju iskazao radost, ali u njegovim mislima bilo je i nekih preterivanja. Medju njima je karakteristichna ova: "...Ti nam samo spoj / ruke svetom rechju, pa onda nek smrt / shto prozdire ljubav uchini ono shto sme; / meni je dovoljno nazivati je svojom..."

Umni monah podseca zaljubljenog mladica da se nagle srece naglo i zavrhse upotrebivshi pritom neobichno metaforichno predjenje: takve se srece ponishte kao da se dodirnu vatra i barut. Zato monah nastavlja:
"I najsladji med nam ogadi zbog slasti
i prohtev nam svojim ukusom ugasi.
Voli umereno; tako chini ljubav
koja dugo traje. Prebrz ko i spor
kasno stize."

U ovim Shakespereovim rechima svako treba traziti i poruku Shakesperove tragedije "Romeo i Julija"