"Sloboda, puna sloboda,

   to je san, san kome ponajcesce

  nije sudjeno da se ostvari,

  ali jadnik je svaki onaj

  ko ga nikad nije sanjao."

                             I. Andric

---Razbivsi okove osamnaestoga i  kao prolecna bujica zapljusnuvsi devetnaesti vek, donoseci nesto novo do tada nevidjeno, nenapisano, nedozivljeno, prkoseci dotadasnjim kanonima i okvirima, romantizam se rasplinu po evropskim prostanstvima.Ne odole mu ni "stara dama" Britanija, ni prosrtana ruska stepa, a lucidna Andriceva misao bi mogla posluziti kao "lajt motiv" ovog knjizevnog pravca.

---Stavljajuci u centar zbivanja coveka i njegovu iskonsku teznju ka punoj slobodi, njegovu opsednutost lepotom, definisuci srecu kao zajednicki imenitelj, pisci-romanticari pletu niti ljudskih sudbina.Bilo da se ona otisnula sa hridina engleske obale i krenula ka toplome jugu, ili pak zacela, bljesnula i ugasila se u beskraju ruskih poljana, teznja ka slobodi je odredjivala cudne i najcesce tragicne puteve romanticarskih junaka."Bajronovski likovi" je vise nego dovoljna spoznaja o njihovim karakterima, teznjama, ljubavima i zivotnim putevima.Njihova linija je podudarna.Kroz liru Carlda Harolda, Bajron kazuje sve ono sto mu je na srcu.Odrice se lordovskog zivota, slobodne otadzbine i osvaja slobodu za one koji je nemaju.Na pocetku  imamo vanredno lepu, meku lirsku pesmu, rastanak Carld Herolda od britanskih stena nad morem.Ali kada se obala britanska stala brisati iz vida, Carld Herold dohvati liru i peva "laku noc" rodnom kraju.U tom pevanju ima mozda jaceg trepeta tuge i slutnje nego u predsmrtnoj pesmi u kojoj je Bajron svom zivotu rekao "laku noc".Prevelika zelja  sa mirisom tragedije i dovodi do tragicnog kraja.

---Nista manja, samo smestena u drugi ambijent, nije ni tragedija ljubavnog trougla Onjegin-Tatjana-Levski.Osvajanje neke druge slobode je tema, ali sustina je ista.Kidanje ustaljenih normi, hod za svojim srcem ponekad nas vecno razdvaja od njega.Filozofske su to i kosmicne norme.Oseca njih i Onjegin i Tatjana, ali plove i dalje na pramcu broda, ne znajuci da se zove "Titanik".U susretu Onjegina i Tatjane, Puskin je doveo u vezu dve po prorodi jake licnosti.Suceljavanjem svojih likova on je ostvario susret dveju suprotnih koncepcija zivota, dvaju tipova ljudske licnosti, jedne koja je celovita, spontana, samopozrtvovana, i druge koja je nagrizena skepsom, duhovno raspolucena i egoisticna, i susret dveju sredina, plemicke seoske koja je u blizem kontaktu sa prirodom i narodom, ljudski neposredna, ali intelektualno nedovoljno razvijena, pomalo naivna, i plemicke gradske koja je na visem stupnju civilizacije ali odnarodjena i dehumanizovana.

---Mozda je Aleko sa svojom sudbinom najbezazlenija romanticarska tema.Svojom slojevitoscu i skrivenim porukama Puskin nas mozda svesno priprema za ono sto ce reci u "Evgeniju Onjeginu."Aleko bezi iz "ropstva zagusljivog grada" gde ljudi "trguju svojom slobodom...i zude za lancima".Za njega glavna junakinja poeme Zemfira kaze:"On hoce da bude Ciganin kao i mi."I u tome je sva njegova sudbina u njegovim rukama.On nije kod Cigana ni zarobljenik ni tudjinac.Primljen je kao jednak medju jednakima i svoj medju svojima.Gordost je njegova kob ali sa druge strane, i teznja ka slobodi je svojevrsna gordost po osnovu koje i pojedinac covek i ljudski kolektiv polazu pravo da vladaju prirodom.

---Romantizam se smirio izmedju korica "Istorije svetske knjizevnosti".Likovi sa pridevom, bajronovski, ne miruju.I danas su tu medju nama i u nama.Neumorno trasiraju neke nove linije zivota.